Italijanski lekar Franko Bazalja se, u drugoj polovini prošlog veka, izborio za to da se pacijenti koji boluju od mentalnih bolesti ne zatvaraju u bolnice u Trstu; umesto otuđenja i izolacije, lica sa mentalnim smetnjama su integrisana u društvo. Bila je to jedna od revolucionarnih ideja u psihijatriji koja se, u velikoj meri, pokazala uspešnom. Naime, cilj Zakona 180, donetog na Bazaljinu inicijativu 1978. godine, bio je da se prekine sa praksom zatvaranja i represije nad osobama koje pate od mentalnih bolesti. Ova ideja tokom vremena nije izgubila na svojoj važnosti i aktuelnosti. Tako se Svetska zdravstvena organizacija zalaže za potpuno ukidanje fiksacije (vezivanja) i izolacije lica sa mentalnim smetnjama, smatrajući da su to mere koje ponižavaju čoveka, kao i da se osoblje bolnica mora obučiti da drugačije reaguje. Na tragu ovih zamisli realizovan je i projekat „Jačanje zaštite ljudskih prava lica lišenih slobode i osuđenih lica u Srbiji“. Njegov cilj je, između ostalog, i unapređenje ljudskih prava lica koja se nalaze u psihijatrijskim ustanovama, kao i unapređenje njihove reintegracije i rehabilitacije. Aktivnosti zajednički finansiraju Evropska unija i Savet Evrope, koji i sprovodi projekat.
Eksperti Saveta Evrope su, kroz edukacije u bolnicama u Novom Kneževcu, Kovinu, Smederevu, Vršcu i Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, sa ovdašnjim stručnjacima podelili svoja iskustva koja se baziraju na lečenju zasnovanom na individualnim planovima, što predstavlja osnov novog pristupa u lečenju mentalnih bolesti. Po završetku edukacije, ove informacije je dr Dušica Kirilov prilagodila našem zdravstvenom sistemu i pretočila ih u vrlo konkretna uputstva na osnovu kojih su lekari na putu da svakodnevno izrađuju individualne planove za svoje pacijente. “Nije u pitanju nov način lečenja, već je reč o boljem pristupu, odnosno boljem sagledavanju potreba pacijenata“, kaže dr Kirilov i dodaje da se takvim pristupom „ne gasi požar“, već se, zajedno sa pacijentom, ide ka zadatim ciljevima. Iako, prema njenim rečima, ovo zahteva veće angažovanje lekara u prvom trenutku, kasnije znatno olakšava rad zato što predupređuje neželjene situacije i ukazuje na potencijalne probleme u lečenju ili oporavku, pre nego što se oni dogode. Kao osnovni princip, ona naglašava veće učešće lica sa mentalnim smetnjama u sopstvenom lečenju, što najčešće rezultira boljom motivacijom pacijenta da što pre prevaziđe situaciju u kojoj se našao. Dr Kirilov dodaje da se lečenje ne sprovodi šablonski, već se svaki pacijent sagledava u kontekstu sredine u kojoj živi, ličnih navika i potreba.
Direktorka vršačke bolnice, dr Tatjana Voskresenski ističe da je zapravo edukacija i bila ključni element projekta. Kroz taj proces prošli su lekari, klinički lekari, ali i defektolozi, psiholozi, socijalni radnici i medicinski tehničari, odnosno čitavi timovi koji vode brigu o svakom pacijentu. Njen zaključak je da se ovakvim pristupom, koji ne iziskuje dodatna sredstva u okviru samih institucija, koncept lečenja promenio nabolje, što je posebno važno u smislu deinstitucionalizacije, odnosno brige o pacijentu po njegovom otpustu iz bolnice.
Probleme sa kojima se osobe sa mentalnim smetnjama suočavaju svakako možemo posmatrati iz dva ugla – medicinskog i stanovišta ljudskih prava. Sagledavanje oba aspekta je posebno značajno kada se nastojanjem da se ispoštuju ljudskia prava jedne osobe (na primer uzdržavanjem od fiksacije agitiranog pacijenta), zadire u prava drugih osoba (medicinskog osoblja koje sprovodi lečenje ili bližeg okruženja tog pacijenta), koje postaju izložene riziku da ih pacijent povredi. Balans između tih prava je zapravo oblast koja zahteva mnogo kompromisa i rada svih aktera, od institucija za mentalno zdravlje i države, pa sve do bliskog okruženja pacijenta, ističe Marta Sjeničić iz Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije (SUPRAM), koja je tokom realizacije projekta učestovala u obukama zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i centrima za socijalni rad. Ona kaže da su, u kontekstu ljudskih prava, preventivne mere koje podrazumevaju izradu individualnog plana lečenja i plana oporavka za svakog pacijenta, od ključnog značaja za oporavak i reintegraciju osoba koje su se lečile u institucijama. Tome svakako treba dodati i podršku svakom pacijentu da dobrovoljno učestvuje u lečenju i pružiti mu mogućnost da, iako na primer, pravno gledano, nema poslovnu sposobnost, ipak može da donosi određene odluke o sopstvenom životu koje su skladu sa njegovom moći rasuđivanja. Tačnije, odlučivanje umesto zamenskog (gde staratelj odlučuje umesto pacijenta) postaje odlučivanje uz podršku (gde pacijent odlučuje u okvirima sopstvenih kapaciteta uz podršku staratelja i/ili medicinskog osoblja). Sjeničić naglašava da takav pristup ima veliki značaj za samopouzdanje samog pacijenta, ali i za njegov povratak u zajednicu, posebno imajući na umu da se, osim sa osudom okoline koja im otežava nastavak života po završetku lečenja, lica sa mentalnim smetnjama suočavaju i sa nedostatkom adekvatnih mera podrške u zajednici. Stanovanje uz podršku/zaštićeno stanovanje ili pomoć u kući, su, prema njenim rečima, mere koje pomažu da se broj pacijenata koji se vraćaju u ustanovu smanji, ali ta vrsta usluga u zajednici svakako treba da se poboljša.
Da li ovaj nov pristup lečenju funkcioniše u praksi? Kako bismo to proverili, razgovarali smo sa dva pacijenta koja se, iz različitih razloga, leče u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti “Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu. Pacijent A je u bolnicu stigao prema nalogu suda, kako bi bila sprovedena mera obaveznog lečenja narkomanije. Sam kaže da bez individualnog rada ne bi postigao svoje ciljeve koji su mu sada nadohvat ruke. Posebno ističe razliku između individualnog pristupa i lečenja u grupama (u bolnici ili po komunama) koje, prema njegovom mišljenju, nije prilagođeno svakom pacijentu ponaosob, već se sprovodi na isti način prema svima i ne uzima u obzir individualne potrebe. Posle vremena koje je proveo u bolnici, kaže za sebe da je „potpuno nov čovek“ i da ima brojne planove koje želi da sprovodi korak po korak. Nada se da će u bliskoj budućnosti zasnovati porodicu, da će se zaposliti i živeti na sasvim drugačiji način. Iz bolnice izlazi za mesec dana. Zahvaljujući tome što je Psihijatrijska bolnica u Vršcu razvila usluge Centra za mentalno zdravlje u zajednici,moći će da dobija podršku lokalnog Centra za mentalno zdravlje tokom narednih pet godina.
Priča pacijenta B je nešto drugačija. Njegov život se raspao u trenutku. Sticaj raznih okolnosti pogoršao je depresiju od koje je patio godinama i obreo se na zatvorenom odeljenju vršačke bolnice. Kaže da je godinama pokušavao da se leči sam prvenstveno zbog straha od antidepresiva, ali se isto tako plašio i osude okoline ukoliko zatraži stručnu pomoć. Za njega je na samom početku lečenja izrađen individualni plan, koji je uzeo u obzir sve okolnosti koje ga okružuju – od odnosa sa bliskom okolinom, pa sve do pomenutog straha od medikamenata. Zapravo, njegov najveći strah je bio da ne izgubi kontrolu nad sopstvenim lečenjem, pa zato dosadašnji boravak u bolnici ocenjuje kao potpuno drugačiji u odnosu na ono što je zamišljao: „Drago mi je što sam živ i samo mi je strašno žao što ovde nisam došao ranije i popričao sa nekim, sve bi bilo drugačije“, ističe on i dodaje da je u svakom trenutku lečenja imao sve relevantne informacije koje su mu pomogle da se izbori i sa svojim strahom od lekova. Pacijent B uskoro izlazi iz bolnice. Navodi da bi mu podrška u daljem lečenju izuzetno značila, kao i da ne želi da stavlja ispred sebe velike ciljeve, već da namerava da napreduje malim koracima.
Kroz projekat „Jačanje zaštite ljudskih prava lica lišenih slobode i osuđenih lica u Srbiji“ jedan deo posla je obavljen – stvoreni su preduslovi za drugačiji odnos prema pacijentima u okviru samih institucija. Sada je važno i da zajednica, kao i država, učine neophodan napor da pacijenti nađu svoje mesto u društvu i žive život u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima.
