Živeo je mirno, nenametljivo ali sa posebnom stvaralačkom energijom. Isto tako je i otišao. Uspeo je da doživi zavidne godine, ostavi trag i ostane upamćen po oštrini kreativnog uma i po tome što je do poslednjeg dana u retkim, ali vrednim razgovorima sa mlađim saradnicima bio spreman da sasluša, pruži profesionalni savet i po pravilu znalački nepogrešivo mišljenje.
Profesor Jakov Radišić ostaje poznat kao rodonačelnik izučavanja medicinskog prava u Srbiji i regionu. Ostaje zabeležen i njegov prvi članak posvećen akademskoj nastavi medicinskog prava, objavljen u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu daleke 1985. godine, a godinu dana kasnije publikovana je i monografija o medicinskim poslenicima u izdanju Instituta društvenih nauka. Svoje ideje i istrajnost u njihovom ostvarenju profesor je pokazao u izuzetnom stvaralačkom opusu i predanom radu, kao što su: pokretanje nacionalnih projekata na teme medicinskog prava, okupljanje istraživačkih timova, mentorisanje prvih teza i disertacija, osnivanje Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo (JUMP, kasnije UMPS), podrška i članstvo u Udruženju pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije (SUPRAM), autorstvo prvog udžbenika u Srbiji za nastavu medicinskog prava, kao i rad sa studentima i održavanje nastave izbornog predmeta i poslediplomskih studija iz medicinskog prava. Iako je u poznim godinama prestao da piše, do zadnjeg momenta ostao je u razgovoru o aktuelnim temama i događajima iz oblasti medicinskog prava, oblasti kojoj je predano posvetio veliki deo svoje profesionalne karijere.
Odlazak uvaženog profesora i doajena pravničke misli prilika je da se podsetimo njegovog govora na Osnivačkoj skupštini Udruženja pravnika SUPRAM, sledećim rečima:
„Poštovane dame i gospodo,
Došao sam da vidim kako moje mlađe koleginice i kolege planiraju da popularišu medicinsko pravo. Veoma mi imponuje što me oni smatraju svojim duhovnim pretkom. Raduje me što žive u uverenju da se medicinsko pravo, kao i infektivna bolest, može prenositi sa čoveka na čoveka. Svi mi koji se bavimo Medicinskim pravom treba da se osećamo kao bliski rođaci, koji se međusobno pomažu i uče jedni od drugih. Jer pamet i znanje ne trpe nikakvu subordinaciju, nego iziskuju ravnopravan dijalog. Najveća je mana profesora koji misle da su samo profesori a ne i đaci, koji stalno moraju da uče da bi znali. Nikakva nauka nije konačna i zaokružena, a najmanje medicinsko pravo koje je kod nas tek od skora počelo da zrači i da privlači. Naše znanje je ograničeno, a naše neznanje je neograničeno. Potrudimo se da ovo naše vreme bude vreme rada i naprezanja, a ne fraziranja i aplaudiranja. i ne zaboravimo da teorija ne može da zameni praksu, ali ni praksa ne može da zameni teoriju. Na mlađem naraštaju ostaje da popuni praznine u sadašnjem medicinskom pravu, da osvetli što je sada tamno. A što se tiče početka rada ovog udruženja, treba se prisetiti reči našeg jedinog Nobelovca, Ive Andrića: ’Sve u životu valja započinjati tiho, a ne uz doboš velikih najava’. Ko mnogo obećava taj malo daje“ (Beograd, 25. maj 2012. godine).
Opraštamo se od poštovanog profesora. Neka mu je večna slava i hvala!
Rukovodstvo i članovi Udruženja SUPRAM